Матична школа

ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ

 

Наша школа траје већ два века. Најстарија школа на овим просторима је почела са радом давне 1808. године у месту Врачево. Школа је основана у време турске владавине и била је интернатски организована при тадашњем манастиру Светих Врача

img078

Козме и Дамјана. Први учитељи су били свештеници из породице Бачанин.

Током историјских догађања у претходна два века, школа је мукотрпно опстајала и остајала. Марта 1920. године је основана школа у Дренови и радила је све до 1926. године када је пресељена у Белуће у нову школску зграду. Та нова зграда је имала две учионице са становима за учитеље. Школа је јако оштећена за време Копаоничког земљотреса 1980. године.

На идеју отварања школе дошли су виђенији грађани, који су своју полуписменост стекли баш у основној школи у Врачеву, ондашњем историјском и културном центру.

Да отворе школу баш у Дренови одлучило је то што је ту постојала црквица у виду капеле, а уз то из Дренове је био и председник општине Вучета Вучковић, који је своју продавницу и кафану у Дренови, недалеко од црквице дао за школску зграду. Он је у то време као председник себи сазидао кућу у селу Лешак, које је још и тада почело да се развија у други центар општине Врачевске.

Оснивачи одбор који је ондашњем начелнику среза Дежевског у Новом Пазару послао молбу за оснивање школе сачињавали су ови грађани: Вучета Вучковић, Тодор Миловановић, Цветко Бошковић, Јеремија Ивановић, Коста Вељовић, Ислам Незировић, Срето Виријевић (одборници и функционери ондашње општинске управе општине Врачевске).

За првог учитеља основне школе у Дренови постављен је свршени богослов Василије Поповић, родом из села Плавкова, општина Рашка. После годину дана богослов Васа се оженио а потом запопио и добио парохију какав је обичај био у то време по ослобађању ових крајева од Турака.

Основна школа дреновска била је организована по принципу комбинованих одељења. Ово нам у прилог даје сведочанство  издато Профилу Радосављевићу из Доњег Крњина, а потписали су га учитељица четвртог разреда Десанка Зарић и управитељ школе Петко Ракочевић. У школу су долазила мушка деца из села Дренова, Борова, Гулије, поткомље, Језерине, Доњи Крњин и Белуће. Школовање женске деце је било необавезно и редак је случај да се неко женско дете добровољно школовало. Ако је неко женско дете похађало наставу то је била или попова кћи или дете неког истакнутијег грађанина.

По одласку учитеља Василија Поповића, за учитеља у Дренову долази учитељица Десанка Зарић из велике Дренове код Трстеника. Била је врло вредна и у односу са сељанкама комуникативна. Учила је млађе сељачке девојке разним вештинама у ручном раду, а у школском раду са децом се нарочито истицала тако да је у народу била омиљена.

Школа у Лешку од петог до осмог разреда почела је са радом школске 1953/54 године а ученици нижих разреда наставу похађају у Белућу.

У самом месту Лешак, 1958. године почела је да ради нова школска зграда. Школа је и добила име по Стани Бачанин-предратној учитељици из Врачева. На састанку свих ученика школе-школске заједнице, на иницијативу Андрије Бошковића (школски друг Стане Бачанин) и Саве Дробњака школа је добила име Стана Бачанин.

Све школе до 1963. године су имале статус правноглица. Имале су свој печат и жиро рачун. Персоналну документацију су водиле општине.

ОШ“Стана Бачанин“ Лешак данас  у свом саставу има матичну школу у Лешку, и шест  издвојених одељења и то: одељење Бело Брдо (осам разреда), одељење Врачево (осам разреда), одељење Белуће (четири разреда), одељење Остраће (четири разреда), одељење Доњи Крњин (четири разреда), и одељење Миоковиће (четири разреда).  Школу похађа 368 ученика.

Направљена давне 1958. године, свој изглед до данас није битније променила. Скромна, ненаметљива, наша школа се није никада надметала да буде украс града, зграда која вам изазива дивљење или вам дуже него обично задржава пажњу. Смештена у центру насеља, она се једино борила за мир, тишину, јер овде се учи, а због младости коју годинама окупља, добила је једино најбучније галамџије, најгласније осмехе и најсмелије кораке овог места. Наши кораци су је временом оштрили. Она заиста није лепотица. Клупе су „преживеле“ многе генерације, а набављене у различитим временима. Нисмо дотерани, немамо савремене кабинете, али имамо осмехе, жељу за учењем, елан… А то је, признаћете, оно највредније. Иако вам се може учинити кад нас посетите да шетате музејем који се бави историјом основних школа, сачекате ли само велики одмор, осетићете да је овде будућност присутна у свој својој лепоти. Одушевићете се шта све главе знају, каква питања постављају, шта све желе да виде и чују.

2012. године је завршена фискултурна сала и 2013. године обележено је један век одрођења СтанеБачанин.

IMGA0601

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *